О ИЗГРАДЊИ ВЕШТАЧКИХ СТЕНА У СУБОТИЦИ

Дакле, причам о настанку вештачких стена и почецима спортског пењања у Суботици. Сећам се да смо о потреби изградње вестачких стена у Војводини разговарали први пут званицно на Збору алпиниста ПС Војводине 1999. године, када сам и преузео посао председника Комисије за алпинизам ПСВ. Тада је речено, а ја се у та излагања нисам много мешао јер се нисам сматрао довољно квалификованим, да су вештачке стене потребне, али и превише скупе те да њихову изградњу треба оставити за боља времена иако је прва вештачка стена у Војводини постављена Царској бари 1997. године. Тада сам рекао и сада сматрам да су вештачке стене једини начин да алпинисти у Војводини одржавају пењачку кондицију, да одржавају форму и да на пењачка подручја (која су нама далеко) одлазе колико - толико упењани. Без тренинга на вестачкој стени алпинисти у Војводини који на пењачка подручја одлазе неколико пута годишње себе своде на љубитеље алпинизма. Мислим да сам ствари преломио у лето 2000. године када сам учествовао у међународној експедицији на Арарат у Турској. Тамо крај Догубајазита на крајњем истоку Турске, недалеко од границе са Ираном налази се ауто-камп за путнике намернике који из Турске путују за Иран. Случајно смо свратили у камп и тамо затекли групу пењача из Велике Британије који су дошли да се веру по околним брдима. Ствар је у томе да су они тамо дошли аутобусом чија је задња страна , као и бокови била уређена као вештачка стена. У доколици и ми смо пробали да се пењемо, и ту смо се инфицирали. Схватио сам да је то више ствар воље него поседовања гомиле пара. По повратку у Суботицу почео сам прикупљати информације, фотографије, саставили смо тим који је способан да својим рукама одради занатске послове и почели смо... Од школа у којима радим сам добио старе школске табле, развалио сам своју дечију собу, а две стотине хватишта (опримке) нам је направио Игор Крцалић (столар, прави мајстор) у школској радионици Политехничке школе од комада парене буковине, храстовине и сличног материјала. Прилоге у шрафовима, металном профилу и фарби смо прикупили од чланова клуба. Организовао сам неколико планинарских акција чији је приход усмерен на куповину онога што није могло бити прикупљено од спонзора и прионули смо на посао. Главни извођач радова је био дипл. инг. Ђорђе Крнајски у чијој радионици је одрађен највећи део посла око изградње стене. Тако су од јесени 2000. године радови полако одмицали све до пролећа 2001. када је стена и завршена. Наравно да је све то могло и знатно брже да се обави, али је недостатак средстава и искуства успоравао посао. Све нам је било проблем у таквом пионирском послу о ком нисмо знали готово ништа. Решавали смо проблем по проблем, од величине и облика хватишта, степена њихове обраде, избора шрафова, начина њиховог фиксирања за таблу, начина осигурања, система монтаже и тако редом , сваки наредни корак је био резултат вишеструког преиспитивања услед чега је посао одмицао, из садашњег угла гледано, споро. Први пут смо монтирали вештачку стену на скели у дворишту некадашњег Дома за незбринуту децу у Кертварошу. То је била проба, то у траву обрасло двориште смо изабрали јер се налази недалеко од радионице Ђорђа Крнајског. Било је то у априлу 2001. Недуго затим смо је , за Дан изазова у мају месецу монтирали, опет на скелу, испред суботичке градске куће, где је била свега три дана, али је привукла велику пажњу грађана. За та три дана на стену се пењало око 530 грађана, многи и по више пута. Пун погодак. Затим смо је преместили на обалу Палићког језера, поводом неког омладинског фестивала, а у јулу месецу је камионом однета у Сенту, опет на неки омладински фестивал где смо на њој организовали и прво ревијално такмичење. Стена је широка око 2,5 метара и висока седам. Била је нагнута према пењачу, угао се могао подешавати, ми смо га најћешће наместали на око 10 степени. Њен рељеф није сасвим једноставан, у горњем левом углу има је превисни истурени део. Тада је била обојена у црвено и сва хватишта су била дрвена. Тек касније смо хватишта почели премазивати полиестерским смолама помешаним са кварцним песком, да би што је више могуће подсећала на она куповна. Три године после, оваква хватишта су већ скоро потпуно замењена оним правим, потпуно полиестерским, за која тврде да су боља. Прве тренинге и такмичења смо правили исто као што смо правили и стене: као потпуни аутсајдери. Уместо патика за пењање користили смо кинеске патике са пијаце, уместо магнезијума креду, нисмо знали правилно ни да се загрејемо за специфичне напоре и покрете при пењању, а пропозиције такмичења су била благо речено произвољна. Ипак се радило са много радости и оптимизма. Јесен 2001. смо искористили за монтажу ове стене у Хали спортова. Било је и овде различитих идеја, на пример да се стена смести у неку средњу школу (гимназију или хемијско-технолишку), затим у спортски центар у Харамбасишевој улици, на зид Јадран биоскопа, али је на крају изабрано ово решење уз помоћ и разумевање општинског министра за спорт Модеста Дулића којем дугујем захвалност за разумевање и подршку. Директор Хале Варга Атила нам је одредио локацију у хали, и након много шетње и исписаних молби монтажа је завршена у новембру месецу. Та прва вештачка стена је још увек на истом месту. Наредна 2002. година је прошла у доради постојеће стене са бочном таблама, проширили смо стену на тај начин што смо искористили бетонски зид лево од стене и на њега монтирали велики број хватишта и осигуравалиште. На тај начин смо добили , поред две стазе које постоје на дрвеној стени , још једну стазу по вертикалном зиду високом скоро седам метара. Ова стаза се показала добра за почетнике, а одмах до ње је направљена стаза на зиду висине 3,5 метара, а ширине 4 метра која служи за прве пењачке подухвате најмлађих пењача, а исто тако и за загревање искуснијих. Са те три (четири) стазе приступили смо организовању такмичења у јесен 2002. Тада су одржана два такмичења ( у октобру и децембру) на која су дошли такмичари из других градова у којима се овај спорт у међувремену почео развијати. Успеси такмичара се нису дуго чекали, већ 2003. су млади пењачи из нашег клуба почели освајати медаље. На такмичењу у Београду је Беседеш Кристијан био први, на такмичењу у Нишу Тот Атила и Беседеш Кристијан освајају два друга места на Балканском купу, На такмичењу у Грцкој, у Солуну Тот Атила постиже наш највећи успех освајајући друго место у својој старосној групи. На такмичењу у новембру у Суботици је први Беседес Кристијан. Те године се врше припреме за изградњу нове вештачке стене, која је изграђена у лето 2003. године. И њену изградњу прате бројне компликације, два пута смо је монтирали па затим скидали да би све прорадило како треба. Опремљена је полиестерским хватистима и највише се користи као болдер. Дужина стазе је 7 метара, ширина је 2,2 метра , а нагиб стене је променљив, мада се највише користи под углом од 48 степени у односу на вертикалу. При том нагибу висина стене је око 5 метара , зато се највише користи као болдер. Треба нагласити да смо за изградњу и проширење прве вештачке стене потрошили нула (0) динара од спонзора, док је за изградњу друге утрошено читавих 50 000 динара (око 600 еура) које нам је за ову сврху доделила Општина Суботица. Нарочиту захвалност дугујемо компанији Братство која нас је спонзорисала таблама (вагонкама). Трећа вештачка стена ПК Спартак изграђена је током пролећа 2006. године и монтирана у фискултурној сали Политехничке школе. У три маха је надограђена, прво је додат монтажни плафон, затим је додато проширење са њене десне стране,а затим и пирамида која је конфигурацију учинила сложенијом. Овај болдер има површину од 28 м2 . На њему је одржано више ревијалних и покрајинских лига такмичења у болдерингу. Изградња овог болдера био је успешан покушај да се спортско пењање уведе међу школску омладину. На њему у истом тренутку не може пењати више од три пењача. У новембру и децембру 2006. у двористу ауторадионице Техничке школе у Харамбашићевој 5 на спољни зид фискултурне сале Младости, са којом је тада располагао Аикидо клуб, постављена је вештачка стена која је првобитно изграђена 2003. г. у Хали спортова, а затим из ње изместена 2005. године. Са друге стране зида, у сали, постављена је наша прва вештачка стена која је такође изместена из Хале спортова 2005. године. Те две вештачке стене се за тренинге повремено користе све до јесени 2009. г. када пишем овај чланак. Наредне 2007. године у ПК Спартак основана је спортско-пењачка секција, на тај начин је ПК Спартак постао вероватно јединствен у Србији по томе што у својој организацији равноправно негује све планинарске дисциплине. За потребе такмичења и ревијалне сврхе 2007. је изграђен мали мобилни болдер димензија 2 x 4 м . Између 2007. и 2009. г. углавном се налазио се у сали Младости (Аикидо клуба), а у децембру 2010. је смештен у ОС Мајшански пут као допуна постојећем болдеру. Болдер у подрумској просторији клуба на адреси Парк Ференца Рајхла 11 први пут је изграђен помоћу скеле ПССВ и табли покрајинске стене 2007. године. Болдер је био у употреби једну сезону , а затим је демонтитран. Због скученог простора служио је за допуну тренинга у Политехничкој школи, и на њему није могло пењати више од два пењача у истом тренутку. Наредне 2008. године је током јесени у истој просторији поново уређен болдер , овај пут без скеле и табли, хватишта су постављена директно на зид просторије. Био је у функцији све до отварања болдера у ОШ Мајшански пут, када су хватишта скинута због потреба нове стене. Болдер у основној школи Мајшански пут грађен је од средине 2008. до новембра 2009. године. Након израде пројекта радовима се приступило у децембру 2008. Болдер је у употребу уведен у мају 2009. До краја је завршен је тек у новембру 2009. када је и одржано прво сениорско лига такмичење на овом болдеру и у Суботици. Такмичење је носило име Меморијал Дрена Мандица. Болдер има површину нешто већу од 95 м квадратна и у овом тренутку, почетком 2010. године један је од најбољих у Србији. Још увек на њему постоје могућности проширења. Захваљујући овом болдеру услови за такмичења и тренинге су у Суботици изједначени са онима у Београду и Новом Саду. И наши такмичари поново постижу запажене резултате: Олег Петрекановић и Илија Томић су 2009. године били прваци Србије у својим категоријама, још неколико пењача не заостају за њима, али је навођење тих резултата посебна прича. Од тих пионирских подухвата које смо предузели гоњени чистим ентузијазмом до данас није прошло тако много времена, али се издогађало пуно тога. Навео сам само, по мени, најзначајније догађаје и имена, да се бар они не забораве. О изградњи вештачке стене за ПС Војводине овде нисам писао, мада су ту вештачку стену готово у потпуности изградили и чланови ПК Спартак. Спортско пењање је млад и динамицан спорт који је у Београду, Новом Саду, Кикинди, Нишу и ваљда још по негде доживео буран развој. За неколико година смо прешли пут од потпуних почетника до ситуације када у Суботици имамо две вештачке стене и два болдера на четири локације и преко двадесет активних чланова пењачке секције. Млади долазе и одлазе, остаје потреба да се овој прекрасној равници пењањем на бундеву да трећа димензија. Мислим да вештачку стену у Војводини мора изградити сваки клуб који жели неговати врхунски вид планинарства, који жели привући младе у чланство клуба.