Први планинар из војводјанске равнице био је др Радивој Симоновић, родом из Старих Лединаца, лекар по професији, човек изузетно широких интересовања, који се активно почео бавити ланинарством деведесетих година XIX века. Проучавао је геологију, географију, ботанику, занимао се за етнографију и етногенезу нашег народа. Био је одличан познавалац Велебита и краса. Аутор је преко 15000 примерака изузетно лепих и квалитетних фотографија које су заузеле значајно место у многим монографијама, научним студијама и књигама истакнутих домаћих и страних научника (Ј. Цвијиц, Дј. Деген, Д. Хирц). Зачетник планинарског покрета у Новом Саду био је др Душан Спирта који је још пре I светског рата окупио око себе многе угледне људе тадасњег Новог Сада и организовао бројне излете у Фрушку гору у циљу њеног упознавања и уживања у њеним лепотама. Први светски рат је донео прекид у развоју планинарског покрета, и 1919. године је организован први послератни излет у Фрушку гору. Иницијатор је био др Душан Спирта, а након његовог одласка у Београд 1920. године, иницијативу преузима Петар Деђански који је са др. Спиртом планинарио још пре I светског рата. Др Спирта је био учитељ у планинарењу и Васи Стајићу који се одушевљено придружио новосадским планинарима после I светског рата, а који се и пре тога бавио планинарењем. Око Петра Деђанског се (поред Васе Стајића) окупљају угледни грађани Новог Сада: др Игњат Павлас, адвокат и истакнути политичар током и након I светског рата, Коста Капамаџија, заменик директора Народне банке, Гаја Грачанин, чиновник финансијске дирекције, Јосиф Паквор и многи други који су чинили језгро организованог планинарског покрета Новог Сада и целе Војводине.
Иницијативе Српског планинарског друштва из Београда о оснивању подружнице у Новом Саду нису наишле на подршку новосадских планинара који су често на својим излетима дискутовали о могућем самосталном организовању. Дефинитивна одлука о оснивању прве планинарске организације у Новом Саду и Војводини донета је на Масној ћупи, код истоименог фрушкогорског извора у близини Буковца, 6. маја 1924. године. Исте године, на Оснивачкој скупштина донета је одлука да назив друштва буде Планинарско друство Фрушка гора које је претходник данашњег Планинарског савеза Војводине. За првог председника изабран је др Игњат Павлас, као најактивнији тадашњи новосадски планинар и вођа планинарског покрета. У његову част, 26. новембра 2000. године, други по висини врх на Фрушкој гори добио је назив Павласов чот. Новосадски планинари су одмах након оснивања друштва испољили изузетне организационе способности и развили широке активности почев од рада на изградњи планинарских домова (1926. г. на Змајевцу, 1927. г. на Осовљу), преко активне издавачке делатности (карта Фрушке горе у размери 1:75000, рекламно пропагандне брошуре, разгледнице, књига о Сремским Карловцима), до организовања подружница у унутрашњости (преко 50), што је довело до омасовљења чланства тако да је друштво било треће по броју чланова између два рата. При друштву Фрушка гора основана је и зимско спортска секција. II светски рат је сурово прекинуо рад планинара. Током рата уништени су сви планинарски објекти на Фрушкој гори, а многи планинари су изгубили и своје животе.
Пре II светског рата постојало је у Новом Саду још једно друштво Пријатељ природе које је у почетку било подружница истоименог друштва из Сарајева. Оба друштва (Фрушка гора и Пријатељ природе) су се после II светског рата по налогу власти прикључиле Планинарском одбору Фискултурног одбора Војводине, али уз велико негодовање ових друштава. На Скупштини Планинарског одбора 1946. г. за председника одбора је изабран Јосиф Паквор, истакнути предратни планинар. Ради се на оснивању планинарских одбора и касније Планинарских друстава у Војводини, започиње активан рад на адаптацији и оспособљавању планинарских домова и почиње омасовљивање чланства. 1954. године је основан Покрајински одбор Планинарског савеза Србије за Војводину.
